U prošlom tekstu o zalihama pisala sam o tri obrasca koja revizoru najčešće „upale lampicu”. Ima ih, naravno, više. Ovaj put idem na one koje vlasnik teško primeti, jer se ne vide u količini: popis se slaže sa sistemom, magacin „štima” — a iznos je svejedno pogrešan. Razlog je jednostavan: kod zaliha nije pitanje samo koliko robe imate, nego u kom periodu i po kojoj ceni je ta roba ušla u knjige.

Tri obrasca koja viđam iznova:

Roba zavedena u pogrešnoj godini. Roba stigne 28. decembra, a faktura tek u januaru — ili obrnuto, faktura bude proknjižena, a roba nikad nije primljena. Ako prijem i obaveza ne padnu u isti period, zalihe i rezultat se razilaze. Merilo nije datum fakture, nego momenat kada na vas pređu vlasništvo i rizik, prema paritetu isporuke. Roba „na putu” koja je po tom paritetu već vaša pripada vašim zalihama, iako još nije u magacinu; tuđa roba u vašem magacinu (komision, roba na doradi) — ne pripada, ma koliko fizički bila tu. Pogrešan rez perioda istovremeno pomera i zalihe i dobit.

Precenjeni fiksni troškovi proizvodnje u slaboj godini. Za razliku od troškova koji u cenu zaliha uopšte ne pripadaju, ovde je trošak sasvim legitiman — problem je u tome što se previše alocira na zalihe. MRS 2 (odnosno Odeljak 13 MSFI za MSP) traži da se fiksni opšti troškovi proizvodnje — amortizacija pogona, troškovi uprave pogona — raspoređuju na cenu koštanja prema uobičajenom kapacitetu. Kada proizvodite osetno ispod tog nivoa, deo fiksnih troškova koji proizvodnja nije „pokrila” ne sme u zalihe — priznaje se kao rashod perioda. Greška nastaje kada se cela fiksna režija prelije na manji broj jedinica: cena koštanja i vrednost zaliha veštački porastu, a gubitak iz slabe godine tiho ostane da sedi na polici, umesto u bilansu uspeha.

Metoda izlaza koja se menja kad zatreba. FIFO ili prosečna ponderisana cena — bira se politika i primenjuje dosledno. Prelazak s jedne na drugu „po potrebi”, ili ručni izbor koja se serija razdužuje, menja i cenu koštanja prodatog i vrednost preostalih zaliha. To nije fina optimizacija — to je promena računovodstvene politike, sa svojim pravilima i obelodanjivanjem. Kad se radi neformalno, postaje obična greška.

Zašto je ovo važno?

Zato što sve tri greške imaju istu osobinu: ne vide se u količini. Popis može da bude besprekoran, a iznos i dalje netačan — jer greška nije u tome koliko robe imate, nego kada je i po kojoj ceni ušla. A pošto je vrednost zaliha direktno vezana za cenu koštanja prodatog, svaka od ovih grešaka se preliva u dobit i porez — i to često u pogrešnoj godini. Precenjena zaliha diže dobit i porez sada; potcenjena ih seli u sledeći period.

Zalihe nisu samo skladišno pitanje. To je pitanje vašeg novca, dobiti i poreza — i godine u kojoj ćete ih iskazati.

Ako vodite firmu sa zalihama: kada ste poslednji put proverili da li je roba sa prelaza godine zavedena u pravom periodu — i da li vam cena koštanja raste baš u mesecima kada proizvodite manje? Ako vam treba presek vaše situacije, pogledajte kako mogu da pomognem ili se javite.