Zalihe su mesto gde najviše firmi ima rezervu na mišljenje revizora — a vlasnik to obično sazna tek kad je izveštaj već na stolu.

Tri obrasca koja viđam iznova:

🔹 Vrednovane iznad onoga što tržište daje. MRS 2 traži nižu od dve vrednosti: nabavnu cenu ili neto prodajnu vrednost. Stara, oštećena i nekurentna roba ostaje u knjigama po ceni koju tržište više ne priznaje.

🔹 Popis bez upotrebljivog traga. Sistem prikazuje stanje, ali iza njega ne stoji uredna popisna lista i izveštaj o popisu koji se slažu sa knjigama. Popis je obaveza i odgovornost rukovodstva — revizor mu, po MSR 501, samo prisustvuje da bi potvrdio da zalihe stvarno postoje. Kad tog traga nema, a postojanje se ne može dokazati ni na drugi način, reč je o ograničenju obima revizije. A to vodi pravo u kvalifikovano (u težim slučajevima i uzdržavajuće) mišljenje.

🔹 Tuđi troškovi u ceni zaliha. U cenu koštanja uđu troškovi koji s nabavkom nemaju veze — pa veštački podignu i vrednost zaliha i iskazanu dobit.

Zašto su zalihe važne?

Zato što zalihe nisu „samo jedna stavka”. Kod trgovine i proizvodnje to je često najveća pozicija obrtne imovine — novac zaključan na polici. Zato nijedna greška ne ostaje u zalihama: precenjena vrednost diže dobit i porez, a nekurentna roba tiho jede likvidnost.

Zalihe nisu skladišno pitanje. To je pitanje vašeg novca, dobiti i poreza.

Ako vodite firmu sa zalihama: kada ste poslednji put proverili koliko robe stoji duže od godinu dana — i po kojoj je ceni i dalje u knjigama? Ako vam treba presek vaše situacije, pogledajte kako mogu da pomognem ili se javite.